artwize.rs

marina rajicic trajkovic


Bougeraux


:Kitsch
      Wiki >
polemično...
Kič kaže: "Voli me!" Odgovaram: "Ne mogu. Neću. Ti si laž..."

Sociolog Abraham A. Mol kaže u svojoj knjizi "Psihologija kiča - umetnost sreće" da se kič definiše kroz pet principa: osrednjost, neadekvatnost, nagomilavanje, sinestezija (istovremeni estetski doživljaj pomoću više čula), i udobnost. Tako se kič delo odlikuje ponavljanjem, gomilanjem i preteranom teatralnošću, stvarajući stereotipe koji odgovaraju brzom zadovoljavanju popularnih potreba.

Veza između psihologije i umetnosti odnosno umetničkog izražavanja je takoreći neraskidiva. Umetnik projektuje svoje psihološko biće putem umetničkog medija a stvoreno delo je proizvod takve projekcije.
Kao stvaralački proces, umetnost je i sama duboko psihološki proces.

Dva osnovna načina razumevanja kiča su sa stanovišta merila institucija, akademije i kulture, po kojima je kič zabluda ukusa, i sa stanovišta recepcije, po kojem je kič umetnost sreće – po pomenutom francuskome teoretičaru. Dva pristupa su radikalno razdvojena, a nijedan više ne sledi mislenu shemu nemačke avangarde sa kraja 19. i početka 20. veka...

Svetlana Slapšak: "Kič", Peščanik.net, 11.4.2009., izvodi: "Kič je pre svega obilje stvari, hiperprodukcija objekata, ali i ideja i mentaliteta kojima odgovara, i koje istovremeno oblikuje. Termin potiče iz nemačkoga kulturnoga konteksta, i to iz Minhena i borbe za prostor u zvaničnoj kulturi. Terminom su avangardni umetnici označavali službenu, zvaničnu, akademiziranu umetnost, a apstraktni umetnici su kao kič određivali svu “predmetnu” umetnost. Posle kratke i burne istorije u ratovima nemačke umetničke kritike, reč je prihvaćena u većini evropskih i u mnogim jezicima sveta kao nešto sasvim drugo – kao populistička i popularna umetnost, ponekad čak i naivna, odnosno spontana umetnost, koja se više ne vraća svojim avangardnim istorijskim izvorima. Termin je postao tako upotrebljiv u istoriji književnosti i umetnosti da danas više ne pokriva nijedan pojedinačni slučaj, već oznaćava ogromno područje produkcije koja se prepoznaje, ali se veoma teško definiše..."

Zaista, kako se prepoznaje kič?

On u suštini pretenduje da bude maksimalno razumljiv i u tome on ide toliko daleko da skoro potpuno demobiliše svaku našu aktivnost u procesu kulturološkog i umjetničkog doživljavanja. Običnom posmatraču „ušteđuje napor“, obezbjeđuje mu kraći put do zadovoljstva. Kič delo je tako programirano da za posmatrača bude lakše shvatljivo i „zanimljivo“. Na žalost, mnogi umetnici prilagođavaju stil svoga rada posmatraču ili čak kupcu i time izneveravaju i sebe i svoj poziv i zapravo dezertiraju, iskoračuju iz domena umetničkog. Sastavni deo kiča su neiskrenost, imitacija, nedostatak ljubavi prema onome što se stvara i odsustvo poštovanja prema umetničkom stvaralaštvu.

REKLI SU O KIČU:
"Kič je parodija katarze" - Teodore Adorno; smatrao je da kič suštinski od umetnosti razlikuje to što on ne izaziva dominantu strukturu moći ni na koji način, te da je kič ideološki surogat koji je strukturisan specifičnim klasnim interesima.

"Kič želi da bude voljen" - Dženifer Robinson; to je delo koje cilja na opštu prihvaćenost.

"Kič i propaganda su u srodstvu" - Milan Kundera; govorio je o tome kako kič iz svog poliranog izraza isključuje sve ono što nije poželjno i privlačno, te da na promišljen i normativan način teži opštoj prihvaćenosti, kao roba široke potrošnje. Rekao je:
"Kič nateruje dve brze suze na oči: prva suza kaže ''kako je lepo videti dečicu kako trčkaraju po travi'', a druga suza domišlja ''kako je lepo biti dirnut, zajedno sa čitavim čovečanstvom, prizorom dečice koja trčkaraju po travi'' - e ta druga suza je ono što kič čini kičom. Kič je estetski ideal svih političkih partija..."

"Kič je parazit koji živi na emocijama koje podražava" - Tomas Kulka; kič prikazuje predmete i teme koje obezbeđuju visoki napon konfekcijskim emocijama. Kič teme se identifikuju (razumeju) instantno i lako. Kič se ne bavi suštinskim obogaćivanjem naših asocijacija u odnosu na temu.

"Kič ne samo da ne traži promišljanje na temu koju prikazuje, on ga čak ne dozvoljava" - Ketlin M. Higins; kič nam servira dorečenu priču sa sve poukom, pouzdajući se u pobuđivanje jednostavnih emocija. Kao saharin, slatki kič se oslanja na nesporni sistem uverenja na koji se ne poziva otvoreno; na skoro infantilne predstave o idealnom poretku stvari, na bajkovite želje kojih su se posmatrači prinudno, nevoljno i neiskreno odrekli odrastajući bez pravog sazrevanja u duhu. Kič se hrani kulturnim arhetipima, čija moć leži u dubini u koju su pohranjeni i našoj utopijskoj čežnji.

Kič u zrelom duhu izaziva nelagodu upravo tim uvredljivim manirom da univerzalne arhetipske vrednosti stavlja u niži kontekst; kada gledamo pretenciozno kič delo osećamo se pomalo kao kada nam se samouvereno udvara neko ko nas ne privlači. Svest registruje da putem percepcije ovakvog dela ne doživljavamo ono što što delo sugeriše, čak zahteva.

"S vremena na vreme ne odolim komadu masnog pečenja, parčetu čokoladne torte, pa i ponekoj vrištećoj kičerici"... ovo što je izrekla jedna naša umetnica implicira, tačno, da odolevanje kiču ponekad iziskuje napor, kao i to da su potrebni slojevi obrazovanja, iskustva koji razvijaju ukus - kako se na kič ne bi naselo.
Kiča je oduvek bilo, i do sada mu je ljudski duh odoleo, kič dela nisu preživljavala proveru vremena. Ono što danas zabrinjava je da bi hiperprodukcija kiča, njegovo bezobzirno "prometanje", kao i odsustvo dobrog obrazovanja i jasne kritike, mogli trajno da pokvare ukus generacija... O.K, ispravite me: moguće je da se svako vreme pribojavalo da naredne generacije nešto neće umeti tako dobro kao dotadašnje.

Šta vi mislite?